Solarne elektrane u Srbiji – istorija, statistika i budućnost

U zemlji koja decenijama zavisi od uglja, solarna energija dugo je bila marginalni dodatak energetskom miksu.

Tek poslednjih nekoliko godina Srbija je počela da prepoznaje sunce kao ozbiljan resurs, a ne samo kao simbol južnih pejzaža.

Kombinacija novih zakona, aukcijskih modela i investicija iz inostranstva stvorila je osnovu za ubrzan razvoj tržišta solarnih elektrana.

Paralelno, sve veći broj građana pokazuje interesovanje za individualne panele na svojim domovima, što solarni sektor pretvara iz državne politike u stvarnu društvenu promenu.

Prema podacima koje je Bloombergadria dobio od Ministarstva rudarstva i energetike (MRE), početkom 2025. godine u Srbiji je bilo 179 solarnih elektrana ukupnog kapaciteta 94,9 megavata (MW), a očekuje se da taj broj do kraja godine bude dupliran.

Ovaj rast nije slučajan – rezultat je sistemskih promena koje su započele Zakonom o obnovljivim izvorima energije iz 2021. godine i uvođenjem tržišnog modela aukcija koji je zamenio staru šemu subvencionisanih „feed-in“ tarifa.

Drugi krug aukcija, sproveden krajem 2024. godine, privukao je čak 34 prijave za solarne elektrane ukupne snage 499,16 MW, sa planiranim ulaganjima od 150,57 miliona evra.

Prvi koraci: kako je sve počelo

Iako Srbija ima solidan sunčev potencijal – između 1.200 i 1.550 kilovat-sati po kvadratnom metru godišnje, zavisno od regiona – razvoj solarne energije je dugo bio spor.

Prva testna postrojenja pojavila su se oko 2010. godine, dok je prva veća solarna elektrana izgrađena kod Kladova 2014. godine, sa kapacitetom od 2 MW.

U to vreme, država je eksperimentalno nudila povlašćene tarife za proizvođače, ali složeni administrativni procesi i nedostatak podsticaja za domaćinstva ograničili su broj projekata.

Do 2020. godine u zemlji je bilo manje od 10 MW ukupno instaliranih solarnih kapaciteta.

To se promenilo 2021. godine kada je donet Zakon o obnovljivim izvorima energije, kojim je uveden pojam prozjumera – kupca-proizvođača koji može da proizvodi električnu energiju za sopstvene potrebe, a višak šalje u mrežu.

Time su otvorena vrata hiljadama domaćinstava i malih firmi da učestvuju u energetskoj tranziciji, a istovremeno je stvoren novi talas lokalnih investicija.

Tržište danas: brojke i kapaciteti

Rast solarnih kapaciteta od 2020. do 2025. godine jedan je od najbržih u regionu.

U 2021. godini ukupna instalisana snaga iznosila je 20 MW, 2023. je prešla 100 MW, a u avgustu 2025. dostigla 281 MW pream podatcima od Balkan Green Energy News.

Od toga, 172,7 MW otpada na velike solarne elektrane, dok 109,2 MW potiče iz manjih sistema domaćinstava i preduzeća. U samo dve godine broj prozjumera porastao je sa nekoliko stotina na više od 4.400 priključenih sistema.

Ovaj trend nije ograničen samo na urbane sredine. Vojvodina, Šumadija i jugoistočna Srbija beleže rast mikroelektrana na krovovima domaćinstava, ali i većih postrojenja na poljoprivrednim površinama.

U opštinama Negotin, Leskovac i Bujanovac u toku su pripreme za izgradnju šest velikih solarnih elektrana ukupne snage 1 GW, što bi Srbiju svrstalo među najbrže rastuće solarne ekonomije u regionu.

Državna politika i investicije: od feed-in tarife do aukcija

Država je do 2020. godine subvencionisala obnovljive izvore kroz „feed-in“ tarife, gde je otkupna cena unapred garantovana.

Taj model je, međutim, bio ograničen na male proizvođače i pokazao se finansijski neodrživim na većim razmerama.

Novi Zakon o OIE (2021.) uvodi aukcijski model – investitori se takmiče ko će ponuditi najnižu cenu po proizvedenom megavat-satu (MWh).

U prvoj aukciji 2023. godine, kvota za solarne elektrane iznosila je 50 MW. U drugoj, krajem 2024., konkurencija je bila znatno veća – 34 prijave ukupne snage skoro 500 MW.

Prosečna ponuđena cena od 50,9 evra/MWh bila je niža od tržišne, pa subvencije nisu potrebne. Prema MRE, to znači da će „zelena energija ostajati u Srbiji“ i da će EPS moći da ostvaruje profit na osnovu razlike u ceni.

Inostrane kompanije i domaća preduzeća

U oktobru 2024. potpisan je ugovor između EPS-a, Hyundai Engineeringa i UGT Renewablesa za izgradnju solarnih elektrana ukupne snage 1 GW.

Projekti će biti raspoređeni u šest lokalnih samouprava – Negotin, Zaječar, Odžaci, Lebane, Leskovac i Bujanovac – i deo su šireg plana energetske diversifikacije do 2030. godine.

Ove investicije prate i domaće kompanije. „DeLasol“ iz Lapova pustio je u rad 9,9 MW elektranu, trenutno najveću u zemlji, dok EPS paralelno gradi elektranu „Petka“ od 10 MW na površini nekadašnjeg pepelišta u Kostolcu.

Oba projekta imaju simboličnu vrednost jer prikazuju prelazak sa industrije uglja na čiste izvore energije.

Stavovi građana: javnost ispred politike

Istraživanje Lidington Research sprovedeno u maju 2025. pokazalo je da većina građana Srbije ima pozitivno mišljenje o solarnoj energiji i njenom značaju za budućnost.

Većina ispitanika smatra da solar ne bi trebalo da zameni ugalj u potpunosti, ali da može postati najvažniji dopunski izvor.

Anketa otkriva i klasne nijanse: podrška je najizraženija u srednjoj klasi (51,4%), dok su građani niže srednje i niže klase (skoro 30% uzorka) nešto oprezniji, najviše zbog troškova instalacije.

63,5% ispitanika navodi da bi glavni motiv za ugradnju bio niži račun za struju, a polovina očekuje državne subvencije.

Među razlozima za odustajanje, 64% ispitanika kaže da su paneli „previše skupi“, dok petina nema dovoljno informacija o proceduri.

Regionalne razlike i sociodemografija

Podrška solarnim elektranama i projektima nije jednako raspoređena. Najveća je u Vojvodini (26% uzorka) i Šumadiji i zapadnoj Srbiji (28%), gde postoji više slobodnih površina i poljoprivrednih domaćinstava.

Beograd i jug zemlje (po 22-24%) zaostaju, delom zbog urbanih ograničenja i slabije informisanosti.

Po starosnim grupama, najpozitivnije mišljenje imaju ispitanici starosti 30-44 godine – generacija sa stabilnim prihodima i većom spremnošću za ulaganja. Najstarija grupa (60+) izražava najveću neizvesnost, što ukazuje na potrebu za dodatnom edukacijom.

Kada je reč o obrazovanju, više obrazovani ispitanici (23,8%) češće planiraju ugradnju panela, dok među onima sa srednjim obrazovanjem (55,4%) dominira stav da je tehnologija „dobar potez, ali skupa investicija“.

Prozjumeri i uloga domaćinstava

Srbija danas ima više od 4.300 aktivnih prozjumera, sa ukupnim kapacitetom od 89,6 MW. Svaki novi sistem prosečno doprinosi sa oko 20 kilovata.

Ovaj model ima ogroman potencijal – samo 10% domaćinstava sa panelima moglo bi da generiše više od 1 GW električne energije godišnje.

Iako postoje tehničke i administrativne prepreke, poput nedostatka pametnih brojila i sporog tempa digitalizacije mreže, ugradnja „smart metara“ do 2027. godine omogućava lakše praćenje proizvodnje i razmene energije.

U kontekstu sve veće primene solarnih panela, isplativost solarnih panela postaje sve očiglednija, jer smanjuje mesečne račune za energiju i omogućava brži povrat uloženih sredstava.

Takođe, sa rastućim brojem prozjumera, ovaj model postaje i ekonomski održiv za sve učesnike u sistemu.

Ekonomski i društveni efekti

Rast solarne industrije donosi direktne ekonomske koristi. Troškovi instalacije sistema od 5 kW danas iznose oko 5.000 evra, ali država planira programe subvencija kroz zajmove sa niskom kamatom.

Period povraćaja investicije kreće se između šest i osam godina, dok prosečno domaćinstvo uštedi i do 70% na mesečnom računu.

Ekonomski značaj nije ograničen na pojedince. Ulaganja u solarne elektrane pokreću čitav lanac delatnosti – od građevinarstva i elektroinstalacija do IT firmi koje razvijaju sisteme nadzora i upravljanja.

Procene Energetske zajednice pokazuju da bi Srbija do 2030. mogla otvoriti preko 10.000 novih radnih mesta direktno povezanih sa solarnom industrijom.

Državni planovi: INEKP 2030-2050

Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan Srbije (INEKP) definiše cilj da do 2030. godine 33,6% ukupne potrošnje energije dolazi iz obnovljivih izvora.

U tom okviru, planirano je da se izgradi 3,5 gigavata (GW) novih kapaciteta vetra i sunca, uz dodatnih 200-400 MW baterijskih sistema za skladištenje energije.

Ove brojke nisu simbolične – one znače da bi solarna energija do 2030. mogla da pokriva više od 10% ukupne potrošnje električne energije u zemlji.

Za to je potrebno da se svake godine izgradi oko 400 MW novih postrojenja, što je tempo koji je Srbija prvi put počela da ostvaruje 2024. godine.

Izazovi i prepreke

Najveći izazov ostaje mrežna infrastruktura.

Elektroenergetski sistem Srbije projektovan je za centralizovanu proizvodnju, a ne za hiljade disperzovanih manjih izvora.

Drugi izazov su administrativne prepreke, iako su procedure pojednostavljene, dozvole i dalje mogu trajati mesecima, posebno u manjim opštinama.

Postoji i finansijski izazov: iako su cene solarnih panela globalno pale za više od 80% u poslednjih deset godina, one su i dalje visoke u odnosu na prosečne plate u Srbiji.

Građani i mala preduzeća traže stabilne mehanizme finansiranja, poput državnih kredita ili partnerskih modela gde se ulaganje deli sa lokalnim samoupravama.

Zaključak: Srbija između potencijala i realnosti

Solarna energija u Srbiji više nije futuristička tema rezervisana za stručne skupove.

To je sada konkretna razvojna priča, sa investicijama, novim radnim mestima i rastućim poverenjem građana. Država je napravila iskorak ka tržišnom sistemu, a privatni sektor prepoznao ekonomski interes.

Sledeći korak je masovna implementacija, od većih industrijskih postrojenja do hiljada krovova širom zemlje.

Ako se trenutni tempo zadrži, Srbija bi mogla do kraja decenije premašiti 1 gigavat solarnih kapaciteta, čime bi se svrstala među lidere Jugoistočne Evrope.

Sunce, nekada simbol prirodnog bogatstva, danas postaje simbol ekonomske nezavisnosti i moderne energetike.