Možete se raspravljati o tome da li ste u recesiji ili ne (ako zaista nemate ništa bolje da radite), ali nema rasprave da je svet u retkom i ekstremnom sinhronizovanom usporavanju rasta.
Tri oblasti koje čine skoro 60% globalne ekonomske proizvodnje – SAD, Kina i Evropa – gube zamah, a Međunarodni monetarni fond je prošle nedelje smanjio svoje prognoze rasta za narednih 18 meseci ponovo.
Istina, prognoze MMF-a imaju reputaciju da su toliko zaostajale za ostatkom tržišta da deluju kao obrnuti indikator: vreme da se krene na rast je kada je MMF u najvećoj meri, tako da logika ide.
I čini se da su američki investitori, barem, prošle nedelje uzeli tu lekciju k srcu, sa rastrzanim rastom američkih akcija. Bakar je takođe snažno poskočio u poslednje dve nedelje, što sugeriše da kineski investitori takođe žele da veruju da je najgore iza njih.
Ali da li je to zaista tako? Svaki od ovih regiona ima poseban problem sa kojim treba da se bavi. I ni u jednom od tih slučajeva osnovni uzrok tog problema nije rešen.
U SAD, Federalne rezerve nastavljaju da pooštravaju monetarnu politiku. Dok sve veći broj indikatora – ne samo junska anketa o otvaranju radnih mesta objavljena u utorak – podržava argument da pooštravanje ima željeni efekat na stambeno tržište i posebno na tržište rada, sama inflacija je i dalje lepljiva. Uzastopna mesečna povećanja cena su ostala jaka, a dobici prosečne zarade po satu ostaju solidni. Nedostatak radne snage u mnogim sektorima privrede i dalje je akutan, što osigurava da je pregovaračka moć radnika veća nego u većem delu novije istorije.
U međuvremenu, u Evropi se ne nazire kraj ruskom ratu u Ukrajini koji je preokrenuo energetsku politiku regiona (ako se tako može nazvati) na glavu. Nemačka, njena najveća ekonomija, suočava se sa veoma realnom pretnjom od racionalizacije gasa i recesije kako godina odmiče.
U Kini, oporavak koji je u proleće pratio kraj zatvaranja Šangaja sve više liči na lažnu zoru. Globalna potražnja za kineskom robom se hladi jer inflacija primorava potrošače da se fokusiraju na osnovne stvari kao što su grejanje i hrana. Čini se da vlada još uvek nema plan za pomeranje Kine u stanje života sa Covid-19 i, što je još važnije, još uvek nije rešila hroničnu krizu nekretnina na bilo koji smislen način.
Zaista, najnovije vesti iz Kine sugerišu da vlasti ili ne mogu ili neće preduzeti radikalnije mere. Prošlonedeljna odluka Narodne banke Kine da oslobodi samo dovoljno sredstava da se oslobodi bojkota plaćanja kupaca bila je pravi primer: vlasti će učiniti dovoljno da suzbiju narodne nemire u korenu, ali nemaju mapu puta za raščišćavanje gore u bilansu očajnički preopterećenog sektora. Evergrande, najveći od problematičnih kineskih graditelja, prošle nedelje je propustio rok da predstavi plan restrukturiranja, uprkos tome što je imao skoro godinu dana da ga sastavi. U međuvremenu, čini se da njenu likvidniju imovinu pljačkaju kreditori sa privilegovanim statusom – nešto što je dovelo do ostavke generalnog i finansijskog direktora Evergrandea prošlog meseca.
Stoga nije ni čudo što je MMF zaključio da su „rizici po izglede u velikoj meri nagnuti na donju stranu.
„Rat u Ukrajini bi mogao dovesti do naglog zaustavljanja Evropskog uvoza gasa iz Rusije; inflaciju bi moglo biti teže oboriti nego što se očekivalo ili ako su tržišta rada čvršća od očekivanog ili ako se inflaciona očekivanja ponište; stroži globalni finansijski uslovi mogli bi da izazovu probleme sa dugom u tržištima u razvoju i ekonomijama u razvoju; obnovljene epidemije COVID-19 i blokade, kao i dalja eskalacija krize u sektoru nekretnina mogli bi dodatno potisnuti kineski rast; a geopolitička fragmentacija bi mogla da ometa globalnu trgovinu i saradnju“.
Kombinacija inflacije na strani ponude i potražnje je i dalje veoma realna, i nigde još nema ubedljivih dokaza da se ona završava. U tom kontekstu, ulazak “all in” na bikovski na tržištima izgleda, u najmanju ruku, preuranjeno.
Izvor: Investing.com