PRIJAVI SE ZA KURS BERZE (POPUST 50%)

Pretraga
Close this search box.

Šta je inflacija i zašto je tako visoka?

Inflacija je sastavni deo savremene ekonomske stvarnosti. Njeni efekti često su skromni i relativno neprimećeni, posebno u kratkim vremenskim periodima. Međutim, kada se inflacija promeni, menja se brzo a ekonomski učesnici moraju brzo da se prilagode. Da bi to učinili, moraju razumeti šta je inflacija, kakvi su njeni uticaji i kako odgovoriti na inflaciju. Ovaj članak ima za cilj da odgovori upravo na sva ova pitanja.

Inflacija definicija

Tehnički gledano, inflacija je stopa rasta cena tokom određenog vremenskog perioda. Kolokvijalno, međutim, termin “inflacija” se najčešće koristi u vezi sa stopom rasta potrošačkog indeksa cena za sve potrošače, obično nazvanog potrošački indeks cena ili jednostavno CPI.

Inflacija se takođe može izraziti i bez indeksa. Inflacija se može meriti u određenoj robi i/ili tržištu. Kompanije mogu da definišu rast njihovih troškova kao inflaciju; “inflacija plata”, posebno, je čest termin koji obuhvata promenu troškova rada.

Ponovo, sa tehničkog stanovišta, inflacija se odnosi na svaki rast gotovo bilo koje cene. Ali u političkom i čak ekonomskom smislu, inflacija se gotovo uvek odnosi na stopu promene CPI.

Formula za stopu inflacije

Osnovna formula za računanje stope inflacije prati istu strukturu kao i bilo koja druga procena bazirana na procentima. Stopa inflacije je jednaka promeni cena podeljenoj sa originalnom osnovom.

Na primer, za godišnju inflaciju, formula bi izgledala ovako:

(Cena ili Indeks sada) – (Cena ili Indeks pre 1 godine)

Izraženo kao promena u procentima

Na primer, CPI u junu 2022. godine iznosio je 296,311. Godinu dana pre toga, taj broj je bio 271,696. Tako da računica glasi:

Inflacija= (296.311 – 271.696)​/ (271.696)= 1.091.

Da bismo taj broj pretvorili u procenat, oduzimamo 1, dobijamo 0,091, a zatim množimo sa 100, čime dobijamo prijavljenu stopu od 9,1%.

image

Header

Content Text

Kako se računa indeks potrošačkih cena ili CPI?

Što se tiče potrošačkog indeksa cena, postavlja se očigledno pitanje: kako se računa CPI?

To je složen proces. BLS anketira hiljade Amerikanaca svaki kvartal kako bi razumela obrasce trošenja. Takođe beleži cene oko 80,000 predmeta svakog meseca.

Očigledno je da metoda nije replikabilna. Takođe je vredno napomenuti da BLS metoda stvara određenu kontroverzu i svakako ima neke mane.

Između problema je činjenica da CPI meri fiksnu korpu dobara tokom vremena – ali ta dobra se neprestano unapređuju. Ovo je najuočljivije kod elektronike. Prilagođeni rastu CPI, televizori i personalni računari su pojeftinili tokom poslednja dva veka – ali oba proizvoda značajno bolje odgovaraju potrebama njihovih vlasnika nego što su to radili pre 20 godina. Međutim, CPI tretira personalni računar 2022. godine na isti način kao i 2002. godine.

Drugi problem je da kratkoročni šokovi mogu značajno uticati na CPI. Prirodne katastrofe mogu izazvati skok cena benzina ili hrane, i te cene mogu imati odjeka širom ekonomije. Ekonomisti i vladini zvaničnici često se fokusiraju na “osnovni ili bazni CPI”, koji isključuje te promene.

CPI nije savršen – i zato naša najčešća mera inflacije takođe nije savršena. To ne znači da je inflacija “lažna” cifra ili čak neupotrebljiva. Naprotiv, to je pojedinačna metrika koja ima za cilj da obuhvati ponašanje u potrošnji u ekonomiji.

Koji su tipovi inflacije?

Inflacija se deli na različite kategorije na osnovu svoje promene. Tri najčešća tipa inflacije su:

“Normalna” inflacija

“Rastuća” inflacija

“Galopirajuća” inflacija

Normalna inflacija se odnosi na porast od 3% godišnje ili manje, što je neko osnovno stanje ekonomije u poslednje četiri decenije. Normalna inflacija uglavnom postoji na nivou gde je njen uticaj na širu ekonomiju i potrošačke izbore relativno mali.

Rastuća inflacija se kreće između 3% i 10%. U ovom trenutku, zavisno od specifičnih proizvoda sa višim cenama, zabrinutost zbog inflacije može postati primetnija. Povećanje plata ne može držati korak sa rastućom inflacijom, što dovodi do realnih (tj. inflacijom prilagođenih) plata koje zapravo opadaju tokom vremena.

Galopirajuća inflacija je ona iznad 10% i veoma je zabrinjavajuća.

image

Header

Content Text

Stagflacija, Hiperinflacija, Deflacija i Dezinfalcija

U normalnim okolnostima, uopšteno gledano, inflacija bi trebalo da prati ekonomski rast. Ali, to nije uvek slučaj, kao što pokazuje poslednji talas “galopirajuće” inflacije u svetu.

Kasnih 1970-ih i ranjih 1980-ih, recimo američka ekonomija, patila je od stagflacije. Inflacija je bila visoka – iznad 10% ne samo 1981. godine, već i u dve prethodne godine – ali i ekonomski rast je takođe relativno stagnirao. Stagflacija na taj način stvara brutalnu kombinaciju. Kupovna moć opada a plate i imovina ne rastu puno, ili uopšte. Rezultat je brzo i značajno smanjenje životnog standarda.

Ali, čak ni stagflacija nije tako bolna kao hiperinflacija. Hiperinflacija se tradicionalno definiše kao stopa inflacije veća od 50% mesečno, ili otprilike 13,000% godišnje. (Mesečne stope inflacije se sabiraju; stopa od 50% mesečno tokom 12 meseci jednaka je 1.512, ili 12,975%.) Hiperinflacija je izuzetno retka pojava. Desila se, na primer, u Weimarskoj Republici Nemačke tokom 1920-ih godina. Nedavno je Zimbabve u kasnim 2000-ima doživeo toliko intenzivnu hiperinflaciju da je u jednom trenutku izdao novčanicu od stotinu triliona dolara. Kod nas je poznata hiperinflacija tokom 90ih, tačnije 1993.

Ovi istorijski primeri pokazuju da hiperinflacija nije čisto ekonomska pojava. Dešava se retko, i obično u skladu sa izuzetno lošim političkim upravljanjem (kao što je viđeno u Zimbabveu) i/ili spoljnim šokom. Oba ova uzroka su pokrenule Weimarsku hiperinflaciju, jer je vlada nepromišljeno odlučila da štampa ogromne količine novca kako bi platila restituciju koju su zahtevale pobedničke sile Prvog svetskog rata.Kada se poverenje u valutu potpuno sruši, tada u suštini nema kočnice ka hiperinflaciji. Potrošači i proizvođači troše novac koji su primili što je brže moguće, jer se vrednost valute smanjuje doslovno iz dana u dan. To stvara začarani krug bržeg trošenja, još veće inflacije i tako u krug.

Sasvim sigurno, visoka inflacija nije jedini potencijalni izvor opasnosti. Negativna inflacija, ili deflacija, može takođe izazvati probleme. U deflacionom okruženju, cene zapravo padaju iz godine u godinu. Deflacija je retka pojava. Kada se dogodi deflacija, potrošači usporavaju trošenje jer veruju da će cene biti niže kasnije. To prisiljava proizvođače da smanje cene kako bi se prilagodili manjoj tražnji. Trošenje se usporilo, a profiti proizvođača su smanjeni; to dalje dovodi do ekonomske kontrakcije koja dovodi do još sporijeg trošenja.

Dezinfalcija, međutim, nije deflacija. Naprotiv, dezinfalcija se odnosi na negativnu stopu promene stope inflacije. Na primer, ako inflacija padne sa 6% na 3%, može se reći da se dešava dezinfalcija.

Šta uzrokuje inflaciju?

U suštini, postoje tri uzroka inflacije.

Inflacija uzrokovana potražnjom javlja se kada potražnja premašuje ponudu, što dovodi do rasta cena.

U inflaciji uzrokovanoj troškovima, proizvođači umesto toga moraju da prenesu svoje troškove na više cene. Na primer, ako cena čelika poraste, takođe poraste cena automobila.

Tu je i takozvana “spirala plata-cena”, poznata i kao ugrađena inflacija. Kako cene rastu, radnici očekuju da će i njihove plate rasti. Te više plate povećavaju tražnju, što povećava ukupne cene, a zauzvrat dovodi do toga da više radnika traži veće plate.

Postoji još jedan potencijalni uzrok inflacije, iako se može tumačiti i kao još jedna definicija inflacije. Jedan čest opis inflacije uzrokovane potražnjom je “previše novca traga za premalo dobara”. Niske kratkoročne kamatne stope povećavaju novčanu masu kako bi se podstakao ekonomski rast. Previše rasta, međutim, može dovesti do inflacije uzrokovane tražnjom. Istorija pokazuje da je Fed u takvim situacijama odgovarao povećanjem kratkoročnih kamatnih stopa, smirujući inflaciju – i gotovo uvek ekonomiju zajedno s njom.

inflacija

Zašto je inflacija tako visoka?

Ranih 1980-ih, bivši predsednik Federalnih rezervi, Paul Volker, je “slomio” dugotrajnu inflaciju podizanjem kamatnih stopa na gotovo 20 procenata. Od tog trenutka, potrošači u SAD nisu imali mnogo razloga da previše razmišljaju o inflaciji, koja se obično kretala u rasponu od 3-4%.

U postpandemijskoj eri, to se promenilo. Više cene nafte izazvane ruskom invazijom na Ukrajinu odjekivale su širom ekonomije, povećavajući troškove transporta. Zatrpani lanci snabdevanja izazvani pandemijom, ostavili su minimalne zalihe i minimalni prostor za upravljanje kroz zastoje.

Naravno, ovo nisu jedini faktori. Ekspanzivna monetarna politika Feda dovela je do bujanja cena imovine, pozajmljivanja i potrošnje, vođeći do inflacije uzrokovane tražnjom. Cene roba, osim nafte, su takođe skočile, dodajući i inflaciju uzrokovanu troškovima u ovu kombinaciju.

Svi navedeni faktori doveli su do visoke inflacije a koji faktor je najvažniji, o tome se već može diskutovati u nekom narednom tekstu.

Saznaj kako da pametno investiraš i profitiraš na berzi ovde.

Autor članka:

Pretraga

Podržite naš rad

Pridružite se Finansijski Putokaz zajednici i budite u toku sa svim novostima iz sveta finansija.

Najnoviji članci

Newsletter